уторак, 07. август 2012.

о чоколади


Дуго сам веровала у неке изреке, чак и када су ми изгледале као потпуни клишеи, знала сам да у њима има истине. '' Живот чине мале ствари'' или ''срећа је у малим стварима'' су фразе које су, сложићете се, толико пута изговорене да делују мало излизано. Али опет, знам да постоје те неке ситнице и неки ''ритуали'' који утичу на то да се боље осећам и праве од мене бољу особу. Ритуал испијања добројутарње кафе је нешто што не прескачем, нешто у чему безкомпромисно уживам.  Током једног таквог ритуала, открила сам да те ''мале'' ствари за које сам навикла да су увек ту и делују тако свакидашње уствари и нису тако мале. Па ако ми већ толико значе, зашто бих их и даље звала малим стварима, када оне итекако имају и обим и величину и форму. Представљам вам њено краљевско височанство ЧОКОЛАДУ.
Тог јутра, пожурила сам да устанем што раније. Устала сам у 9, раније нисам могла, спвалица сам, признајем, али овог пролећа покушавам да се будим што раније, јер сам схватила да је далко лепше уживати у јутру него га преспавати. Мој ритуал је почео. Изашла сам на терасу, протегла се мало и осмехнула свету. Заваљујем се у столицу и подижем ноге на ограду терасе. Кафа? Ту. Цигарета? Ту. Лаптоп? Ту. Док прелиставам наслове у новинама и симпатичне статусе на фејсу осећам како ме сунце умива. '' Хех, волим и ја тебе'' – говорим у себи, али некако знам да је сунце то чуло. Класика кад је мој начин да започнем дан у питању. А онда сам се сетила да имам једну чоколаду у кухињи. Па зашто не бих засладила ово јутро још мало. Пошто сам студент, мој тата сматра да сваког дана морам да купим по сто грама чоколаде, јер чоколада повећава концентрацију а и поспешује лучење хормона среће, па ће ми учење боље ићи. Са друге стране, ту су моје другарице које ће ми увек рећи '' зашто то радиш свом организму, па знаш колико калорија овде има....не размишљај о чоколади, размишљај о лету и како треба да спремиш тело за плажу'' . Ма које калорије и плажа, узећу једну штанглицу, не може да шкоди.
У питању је била милка са карамелом. Лично се не кунем у милку и не сматрам да је то најбоља чоколада на свету. Чокохолик сам, и поред толиких чоколада једноставно нисам могла да ограничим себе да имам једну, једину, омиљену. Али веровали ви мени или не, тог тренутка када сам је загризла све је стало. Биле мо ту само штанглица чоколаде и ја. Знате онај диван осећај када чоколада попуца под зубима, а карамела креће да се топи и да се развлачи око усана. Не, нисам била умазана до обрва, али до носа јесам, таман толико да могу да дохватим језиком и олижем ону карамелу. Чак сам и затворила очи да уживање буде потпуно. Тако се мекано топи на језику, да сам се најежила од ток баршунастог осећаја у устима. А чоколада слатка, слатка... толико да ми се чинило да удара тачно у мали мозак. Скроз сам се препустила чоколади. Има супериорност над мојим чулима и ја то обожавам. И сад ви мени кажите, како чоколада може да повећа концентрацију када сам се ја у том тренутку дисконектовала од света. Чак сам замислила себе како сам прикључена на инфузију са чоколадом и како ми се убризгава директно у вене.
Мислите да претерујем? За већину је то само слаткиш, али за мене је императив. А ако сте читајући ову моју причу само на тренутак помислили да скокнете до најближе продавнице и узмете једну чоколаду онда сам успела. Успела сам да докажем да чоколада није ситница. Да докажем вама, пошто ја то већ знам. А сада сви брзо по једну коцкицу чоколаде и уживајте !